Dr Dragan Milosavljević

1. Koliko su pacijenti sa dijabetesom u riziku od oštećenja vida i da li redovno dolaze na kontrole?

Poznato je da je šećerna bolest (na latinskom dijabetes melitus) bolest koja oštećuje krvne sudove u ljudskom telu. Pacijenti sa dijabetesom su u povećanom riziku od nastanka promena na krvnim sudovima oka, odnosno dela oka na kojem se ove promene najpre javljaju - mrežnjače. Mrežnjača (na latinskom retina) je deo oka koji predstavlja tanku opnu koja oblaže zadnji deo unutrašnjosti oka. Ona je odgovorna za primanje slike koju gledamo, njenu obradu i slanje u centar za vid u mozgu. Stepen promena najviše zavisi od visine glikemije, odnosno njene regulacije, kao i od dužine trajanja same bolesti. Dobra kontrola glikemije i posle višegodišnjeg lečenja ne mora da prouzrokuje promene na mrežnjači oka koje bi dovele do pada vida. Važno je da se pacijentu objasne posledice koje dijabetes može da prouzrokuje na oku, a samim tim i neophodnost redovnih kontrola. Tada većina pacijenata poštuje preporuke svog oftalmologa.

2. Kako izgleda pregled dijabetičkog pacijenta kod vas – koje metode koristite i kada ih upućujete dalje?

Radi se kompletni oftalmološki pregled, što podrazumeva određivanje vidne oštrine oba oka, merenje očnog pritiska, pregled na biomikroskopu i na kraju pregled očnog dna u midrijazi (širenje zenica). Početne promene na očnom dnu zahtevaju redovne kontrole nadležnog oftalmologa, uz dodatni akcenat na potrebu regulacije glikemije. Uznapredovale promene zahtevaju dodatne preglede, prvenstveno OCT snimanje, a po potrebi i fluoresceinsku angiografiju. U našoj ustanovi se ovi pregledi ne rade pa se pacijenti upućuju u tercijarne zdravstvene ustanove koje imaju odgovarajuću opremu. Upravo je to ključni korak gde bi opremanje sekundarnih centara, poput opštih bolnica, donelo najveću promenu. Kada bismo mi na sekundarnom nivou posedovali adekvatnu opremu, mogli bismo i da dijagnostikujemo i da primenimo terapiju, čime bi pacijent mnogo brže dobio uslugu. Ovako, tercijarni centri, iako mogu sve, postaju previše opterećeni.

3. Koje su najčešće zablude koje primećujete kod pacijenata sa dijabetesom kada je u pitanju vid?

Najčešća zabluda pacijenata sa dijabetesom je ta što često smatraju da su regulacijom glikemije rešili sve probleme i da će oko "ozdraviti". Na primer, ako je šećer u krvi normalizovan poslednjih šest meseci – vid će se vratiti na normalne vrednosti. Potrebno je objasniti da su promene koje imaju na oku posledica višegodišnjeg neregulisang dijabetesa i da neće nestati. Regulacijom glikemije su usporili njihovo napredovanje i omogućili bolje rezultate lečenja.

4. Šta biste poručili lekarima opšte prakse i dijabetolozima kada je reč o upućivanju pacijenata na očni pregled?

Većina pacijenata odmah po ustanovljenoj bolesti treba da dođu na oftalmološki pregled. Kasnije, u toku praćenja samog toka bolesti, tj. da li je bolest pod kontrolom ili nije, dijabetolozi i endokrinolozi po potrebi traže ponovne kontrolne preglede. U slučaju da se konstatuje prisustvo promena na krvnim sudovima u mrežnjači oka (dijabetesna retinopatija), radi boljeg praćenja i lečenja promena na mrežnjači, kontrolne preglede će planirati nadležni oftalmolog.

ZAJEDNIČKI UVOD:

1. Vreme javljanja pacijenta očnom lekaru najčešće zavisi od patologije, odnosno vrste bolesti oka. Nagli gubitak vida, kao što je krvarenje u oku ili zapušenje arterija ili vena retine, odmah "dovede" pacijenta očnom lekaru. Sa druge strane, bolesti koje imaju sporiji tok, kao na primer dijabetesne promene ili staračka degeneracija makule, mogu dugo da ostanu neprepoznate od strane pacijenta, i da se kao posledica toga pacijent javi na pregled kada je bolest već oštetila vid toliko da dalje lečenje ima za cilj samo očuvanje postojećeg vida u što dužem vremenskom periodu. Zato je neophodno da se pacijentu kontinuiranom edukacijom i blagovremenim informisanjem ukaže na neophodnost redovnih oftalmoloških kontrola, bez obzira što on smatra da nema nikakvih tegoba sa vidom.

2. Svaki poremećaj vida koji pacijent primeti treba da mu bude znak da je potreban odlazak kod oftalmologa. Neki poremećaji vida budu prolazni, ali ih ne treba ignorisati jer mogu da budu početni znak upozorenja na pojavu ozbiljnih bolesti oka. Sa druge strane, ako problemi traju par dana, sigurno je da ne treba čekati da prođu "sami od sebe", nego blagovremeno otići kod oftalmologa.

3. Na sekundarnom nivou može se uraditi detaljan pregled očnog dna, po potrebi sa određenim "lupama" koje precizno mogu dijagnostikovati veliki broj retinalnih bolesti. Dodatno se mogu uraditi testovi kolornog vida, Amslerov test, kao i kompjuterizovano vidno polje makularnog područja. U slučaju nemogućnosti sagledavanja očnog dna zbog neprozirnosti medija prednjeg segmenta ili vitreusa, pomoć može biti i ultrazvučno snimanje oka. Kada se konstatuju uznapredovale faze retinalnih bolesti, one najčešće zahtevaju upućivanje na tercijarni nivo radi dodatne dijagnostike i lečenja.

4. Naravno da je saradnja veoma bitna. Pravovremena dijagnoza na sekundarnom nivou i slanje pacijenta na tercijarni nivo u kratkom vremenskom periodu omogućilo bi bolje rezultate lečenja. Karika koja najviše nedostaje je upravo dužina vremena koje se utroši da pacijent nakon postavljene dijagnoze stigne na tercijarni nivo zaštite.

5. U medicini važi pravilo da je prevencija najbolji lek. U narodu se kaže: "Bolje sprečiti nego lečiti." I ovo pravilo važi za oftalmologiju. Blagovremeno javljanje očnom lekaru pri pojavi prvih smetnji u vidu, najbolji je lek. Osobe sa dodatnim faktorima rizika kao što je šećerna bolest, porodična anamneza očnih bolesti, povišen krvni pritisak itd. zahtevaju dodatnu opreznost i redovne kontrole bez obzira što subjektivno nemaju nikakvih problema sa vidom.