Dr Jelena Stamenković Dinić

1. Retinalne bolesti često dugo ostaju neotkrivene. Koliko je u vašoj praksi česta pojava da pacijent dođe kasno, tek kada je vid već značajno oštećen?

U značajnom broju slučajeva pacijenti se javljaju u odmakloj fazi bolesti, jer bolesti retine u početnim fazama ne daju izražene simptome, pa se promene otkrivaju tek kada dođe do većeg oštećenja vida.

2. Koji su prvi simptomi koji bi trebalo da budu signal za odlazak oftalmologu?

Prvi simptomi koji bi trebalo da budu signal za odlazak oftalmologu jesu: zamagljeni vid, pad vidne oštrine na jednom ili oba oka, pojava senke, tamne mrlje, promene u bojama, krivljenje slike i pojava „mušica“ pred očima. Česta potreba za promenom dioptrije i potreba za boljim osvetljenjem pri čitanju mogu da budu jedan od prvih znakova oštećenja centralnog vida.

3. Kako izgleda dijagnostika retinalnih oboljenja na sekundarnom nivou — šta se može uraditi odmah, a šta zahteva upućivanje na viši nivo?

Na sekundarnom nivou zdravstvene zaštite moguće je uraditi osnovne dijagnostičke procedure. Uzimanje vidne oštrine, pregled prednjeg segmenta oka, merenje očnog pritiska, širenje zenica i pregled očnog dna direktnom ili indirektnom oftalmoskopijom. Može da se uradi test Amslerove mreže, jednostavni test za procenu mogućnosti postojanja AMD (senilna degeneracija makule) ili CME (cistoidni edem makule). Nakon pregleda procenjuje se hitnost stanja i na osnovu toga se odlučuje da li se lečenje nastavlja na sekundarnom nivou ili se pacijent upućuje na viši tercijarni nivo. To obično budu hitna stanja kao što su: ablacija retine, okluzija centralne vene ili arterije, krvarenja u staklastom telu.

4. Koliko je važna saradnja između sekundarnih i tercijarnih ustanova u ranom otkrivanju i lečenju pacijenata?

Jako je bitna ta saradnja, jer sekundarni nivo predstavlja prvu tačku kontakta pacijenta sa oftalmologom, gde se obavlja pregled i prepoznaju promene na oku i obavlja inicijalna dijagnostika. Pravovremeno upućivanje na tercijarni nivo, gde su dostupne napredne dijagnostičke metode, omogućava da se bolest dijagnostikuje i zbrine u optimalnom trenutku.

5. Kakvu poruku biste uputili građanima u okviru kampanje „Vidim da je bitno“ – zašto je pregled kod oftalmologa najbolja prevencija gubitka vida?

Preventivni pregledi oftalmologa su važni jer mnoga oboljenja oka na početku ne daju nikakve simptome. Tek kada dođe do oštećenja vida ona se prepoznaju, a u tim fazama u većini slučajeva teško je povratiti prethodnu vidnu oštrinu. Zato je veoma bitno, makar jednom godišnje, raditi preventivne oftalmološke preglede, dok osobe obolele od dijabetesa, arterijske hipertenzije, osobe starije od 50 godina, i do dva puta zbog ranog otkrivanja bolesti i mogućnosti što uspešnijeg lečenja.

6. Koliko često u svojoj praksi viđate pacijente sa senilnom degeneracijom makule i da li je bolest dovoljno prepoznata u populaciji starijih?

U praksi pacijente sa senilnom degeneracijom makule viđamo relativno često, naročito u populaciji starijoj od 60 godina. Nažalost, još uvek nije dovoljno prepoznata među starijim osobama.

7. Koje tegobe pacijenti najčešće opisuju na početku bolesti i kako reagujete kada posumnjate na AMD (senilnu degeneraciju makule)?

Na početku bolesti pacijenti obično opisuju zamućenje centralnog vida, krivljenje slike, poteškoće pri čitanju. Kada posumnjam na AMD, uzmem vidnu oštrinu, uradim pregled očnog dna i test sa Amslerovom mrežom. Uputim da uradi OCT i ukoliko se radi o vlažnoj formi AMD-a, dajem predlog za lečenje anti-VEGF terapijom.

8. Koliko je važno da starije osobe redovno obavljaju preventivne očne preglede, čak i ako nemaju izražene simptome?

Vrlo je važno da starije osobe redovno obavljaju preventivne očne preglede, čak i ako nemaju simptome, jer mnoge bolesti, posebno kod makularne degeneracije, simptomi se razvijaju tiho. Ranim otkrivanjem promena na makuli moguće je sprečiti ili usporiti gubitak vida.

9. Šta biste istakli kao najveći izazov u dijagnostici i praćenju ovih pacijenata na sekundarnom nivou?

Najveći izazov u dijagnostici i praćenju pacijenata sa AMD-om na sekundarnom nivou je ograničena dostupnost dijagnostičkih metoda, pre svega OCT-a, koji je ključan u dijagnostici i praćenju bolesti. Domovi zdravlja mogu da identifikuju problem, ali pacijenta moraju slati dalje. Mi u opštim bolnicama (sekundarni nivo) smo u poziciji da, ukoliko bismo imali tu adekvatnu opremu, možemo i da završimo dijagnostiku i da primenimo terapiju. Neki centri to mogu, ali većina još uvek ne. Time bismo izbegli da tercijarni centri, sa svojim ograničenim kapacitetima, postanu usko grlo za lečenje. Zbog toga je bitno raditi na podizanju svesti o preventivnim pregledima i obezbediti dobru komunikaciju sa tercijarnim centrima radi pravovremene terapije.